HLEB-Ajme, koliko nas je!

U okviru igre “Ajme, koliko nas je” ovog meseca za temu imamo Hleb. Naša domaćica zaslužila je sve pohvale, što se odabira tiče i dobila moje najiskrenije simpatije zbog ovog poteza. Pa, ‘ajmo redom…
Krutoni su vrlo laki za pripremu. Njima često oplemenim čorbe, soseve, salate... Volim i da ih začinim alevom, solju, biberom, maslinovim uljem i grickam "nasuvo". Sve što je potrebno je da hleb odstoji 2-3 dana, a zatim da se korice odseku, sredina hleba isecka na kockice željene veličine, stavi u pleh i peče ili bolje reći prosuši 10-ak minuta na 220 stepeni C, dok ne porumeni. 


Ovog puta koristila sam ih uz čorbu od spanaća, za koju će recept doći malo kasnije.
Prezle možete praviti sa sušenim hlebom ali ni one od hleba starog 2-3 dana nisu loše. I, takve najčešće pripremam. Odstranim koricu, iseckam hleb, sameljem u blenderu, a potom istresem na poslužavnik i prosušim na suncu.
 
Mogu se koristiti po potrebi, a ovog puta sa njima sam pripremala aromatične ćufte i pileće šnicle, za koje ću recepte pisati u narednim postovima.
Mislila sam da će sličice i recepti biti dovoljni za ovaj post. Ali… 
Onima koji me poznaju ovo neće biti ništa novo. Svima koji o meni ne znaju dovoljno a želeli bi da saznaju - poručujem da opušteno čitaju dalje. 

Život pamtim po lepim ali i ružnim događanjima. Mada, više je lepih uspomena! Tata, njegove fotografije, mamina fotografija sa male mature, bazen na naduvavanje, nanulice u svim bojama, loša teta iz vrtića (čije sam maltretiranje dobro potisnula u podsvesti da me ni mamine priče i svedočenje o tome ne mogu na to podsetiti, što je netipično za mene jer pamtim skoro sve, kao slon), Šumice, “Biseri”, riblje ulje, mamine batine varjačom i prutom, Zaplanje, dudinje, ljuljaška, sankanje niz Tulovske livade, Jovančino, vašari, pazarenje krave i odlazak u susedno selo za nju, po najgorem kijametu sa tatom i mamom, a snežina vejeeee (al’ preživesmo i to), bunar, gornji podrum, veliki žbun šimšira koji je pokojna baba Vaka (Jovanka, ali za mene baba Vaka) čuvala od svih nas, njena banica, miris razgorelog bagremovog drveta, moj deda Pera, kojeg u detinjstvu nisam kapirala baš dobro ali kako starim shvatam zašto je sve bilo baš onako, i možda mu se reči upotpunosti obistine (jednom prilikom rekao je da ću se udati za “staro momče”; bila sam toliko detinje ljuta da sam mislila da me ne voli i da namerno tako priča, kad ono, razlika u godinama između mog supruga i mene danas zaista postoji, a za ostalo rečeno – videćemo), Nena (prva velika lutka, kojoj sam bila mama), teta Rada i čika Kale, vikendica na Avali, veliki orah, komšijska kajsija, najlepše drvo kruške, Saša, brat od tetke koji me je pazio kao malu, Meda, komšijski pas koji ga je ujeo a ja plakala zbog Saše kao blesava, tetka Cana i divni džemperi koje nam je plela, baba Lepa, pletena, roze, suknjica na volane, koju mi niko nije mogao oduzeti i naterati me da je skinem,  čak i na temperaturi od 35 stepeni, hoklica sa koje sam redovno padala ali uporno sedela samo na njoj, Zemunsko pozorište za decu, Bulevar Revolucije, Maršala Tita, polazak u prvi razred i mamina bela bluza sa ogromnim belim, sedefastim, dugmetom, "Danas, kada postajem pionir...", cvetići, "kosa-tanka-uspravna-debela", petice, kečevi, priredbe, takmičenja, rekreativne nastave, spoticanja, padovi i ustajanja! Sve ovo propraćeno je uz neopaženu ali neizostavnu ulogu Hleba. Svaki Božiji dan, svaki smiraj, svaki uzdisaj, svaki zalogaj – propraćen je Hlebom. U mom životu bilo je dana kada nisam imala hleb i za hleb. Mnogi bi možda izbegli ovaj trenutak i preskočili ga, ne želeći da se sećaju toga. Zašto? Ne stidim se da kažem da sam bila imućna ali još manje se stidim da kažem da sam bila siromašna! Kada su  život ili ljudi u mom životu hteli da nastupi taj momenat, momenat sunovrata, pada, gladi shvatila sam da je za život potrebno jako malo. “Hleb, naš nasušni…” Zaista je nasušni. Dugo se godina hleb u našem domaćinstvu bacao, iako je svaki put to bilo propraćeno uz uzvike “Gre’ota je! Hleb se ne baca!”, ali niko u to zaista nije verovao. Možemo to posmatrati sa različitih gledišta, jedno je neopozivo, energija postoji! Na stranu religija, vera, duhovnost…svedimo na prosto i razumljivo, hleb je osnovna hrana, hrana nam služi za preživljavanje, kada osnovnu stvar potrebnu za preživljavanje bacamo, kako preživeti dalje…SVE VAS MOLIM, DA, MOLIM VAS, NEMOJTE BACATI HLEB. Poklonite, upotrebite za prezle, nahranite psa sa tim, okačite o kontejner, nahranite gladne… Ima ih, tu oko nas. Bolje pogledajte. Ja nisam bila sita, niko nije znao da sam gladna, niko ne bi pretpostavio da nisam imala hleb, i to samo zato što nisam bila u ritama, nisam bila prljava, nisam bila nevaspitana, nisam otimala ili krala. Bila sam, spolja gledano, normalna! Danas, kada je to “samo” prošlost, drago mi je što znam koliko znači hleb. Svaka kultura hleb smatra osnovnom hranom. Hlebu se pridaje posebna pažnja. Hleb je živ. Od momenta kada ga mesite do momenta kada ga jedete, on je živ. Većina sigurno zna da od istog materijala dve žene naprave različit hleb. Ukus je to što odražava njegovu živost! Ukus mu dajete Vi! Uneli ste u hleb deo Vas dok ste ga stvarali, što važi i za mnoge druge stvari u životu. Mogla sam pisati mnogo naivnije i "lakše za varenje" ali odabrala sam da to bude ovaj način. Zbog sebe, prvenstveno. Zbog poruke koju bih da pošaljem. Zbog svedočenja. Zbog zaborava. Zbog života! 
Hvala Vam što ste ovaj post ispratili do kraja. 
Srdačan pozdrav svima!

Nale

Biće mi drago ako u komentarima iznesete svoje utiske, kritike i predloge. Tekstovi i fotografije koji se nalaze na blogu ne mogu se preuzimati bez dozvole autora.

3 коментара:

  1. Jako si me dirnula ovim postom. Neke stvari se shvaćaju zdravo za gotovo dok su svakodnevno prisutne, a postanemo ih svjesni tek kad ih više nema. Kruh ne bacamo, imam domaće životinje i uvijek višak završi kao njihova hrana

    ОдговориИзбриши
  2. Pročitala sam sa velikim zadovoljstvom sve. Posebno onaj deo o gladi, i to sam pročitala sa zadovoljstvom jer mi je drago što postoje ljudi koji se ne stide da kažu da nisu imali, ili nemaju.
    Takođe pamtim dane kada nisam imala bukvalno ništa da jedem, i kada je mama molila Boga da ima neki pazar u radnjici da bi mogla da mi pošalje 500 dinara, za narednih deset dana.
    Takođe sam udata za " staro momče " ( razlika je čak 28 godina :-) ). Hleb nismo bacali nikada kako ga na selu i baciti, ako niko, pojedu svinje u slast, a sad u gradu pazimo i skoro nam nikad i ne pretekne, iako ga ja ne jedem. Nažalost, poremećaji ishrane preokrenu nam način na koji posmatramo hranu i zato mi ovo što si pisala o hlebu dodatno znači- kao jedan razuman i plemenit pogled na hranu i pre svega hleb.

    ОдговориИзбриши
  3. Malo si me zatekla ovim postom i dirnula u isto vreme, stvarno je steta bacati hleb, pa i bilo sta od hrane, uvek se moze iskoristiti na neki drugaciji nacin, super ideja za prezlu i kockice od hleba, meni su one jako ukusne za grickanje i tako same, a odlicne se slazu u krem corbicama ili onako lezerno pobacane na salati da pokupe sve fine sokove.:)) Zelim ti svako dobro, draga moja... big kiss & hug!:)))

    ОдговориИзбриши